Hoće li biti reforme javnih preduzeća

Nova ekonomija Br.11 - 1.06.2014.

Da li će Vlada da krene u rešavanje problema javnih preduzeća u Srbiji kao što je najavljeno kao jedan od postizbornih prioriteta, šta su najveći problemi i kako ih je moguće rešiti, koja od njih treba privatizovati, pitanja su za ekonomiste različitioh političkih i ekonomskih orijentacija, koji govore za Novu ekonomiju.

Milojko Arsić - profesor Ekonomskog fakulteta

Očekujem restrukturiranje u drugom polugođu

Verujem da će Vlada tokom druge polovine godine preduzeti određene mere za restrukturiranje javnih preduzeća. Restrukturiranje javnih preduzeća je važno za konsolidaciju javnih finansija, ali i za unapređenje efikasnosti ukupne privrede, pa se ne može dalje odlagati.

Neki problemi su zajednički većini javnih preduzeća, dok su drugi karaktristični samo za neka javna preduzeća. Niska troškovna efikasnost, koja se ispoljava kroz višak zaposlenih, sklapanje štetnih ugovora, obavljanje socijalnih funkcija, prekomerno spoznorisanje, prisutno je u većini javnih preduzeća. Takođe u većini javnih preduzeća postoji veliki uticaj partijskih struktura na upravljenje, zapošljavanje partijskih aktivista i drugo. Sa stanovništa države, najveći problemi se odnose na javna preduzeća koja generišu gubitke, koje potom pokriva država iz budžeta.

Po visini gubitaka prednjače Srbijagas, Železnice Srbije i GSP. Najvažnija mera za Srbijagas je da preduzeće prestane da isporučuje gas kupcima koji ga ne plaćaju, ali je važno da se eliminišu i neproduktivni troškovi koji su vezani za posrednike u trgovini gasom, kao i da država hitno privatizuje zavisna preduzeća van osnovne delatnosti. U slučaju Železnica rešanje je znatno komplikovanije i ono podrazumeva zatvaranje velikog broja neproduk¬tivnih pruga i koncentraciju resursa na ključne magistralne pravce, kao što su Koridor 10, pruga Beograd - Bar i drugo, ali i podelu preduzeća i otpuštanje viška radnika. U slučaju Gradskog saobraćajnog preduzeća u Beogradu, rešenje je u unapređenju naplate, smanjenju viška radnika, snažnijem uključivanju privatnih prevoznika.

Što se tiče privatizacije javnih preduzeća, u principu je moguće privatizovati sva preduzeća koja rade u uslovima konku¬rencije. U ovoj grupi preduzeća se nalazi Telekom, preduzeća u restrukturiranju, Dunav osiguranje i druga. U državnom vlasništvu bi trebalo trajno da ostanu prirodni monopoli kao što su Elektromreže Srbije, deo Železnica koji se bavi infrastrukturom, Pošta, komunalna preduzeća koja se bave vodosnabdevanjem, kanalizacijom i druga.

 

 

Miroslav Prokopijević - Institut za evropske studije

Probleme je moguće rešiti ako se hoće

Teško je reći da li će Vlada krenuti u rešavanje problema javnih preduzeća. Više je razloga za to. Prvo, naše vlade su jake na rečima, a slabe na delima. Lako se obeća mnogo, a uradi ništa ili skoro ništa. Drugo, za javna preduzeća su vezani teški problemi. Niko ih se rado ne laća, ako ne mora. Treće, na rešavanju problema javnih preduzeća može da se izgubi mnogo glasova, a to je poslednje što političari vole.

Naravno, ima i razloga koji bi govorili u prilog neophodnosti bavljenja javnim preduzećima, kao što su velika sredstva koja se tamo troše, nefunkcionalnost i loše usluge, ili kvarenje poslovnog ambijenta. Ali oni su u očima političara sekundarni u odnosu na razloge protiv, pa će oni gledati da ih izbegnu ako ikako mogu.

Probleme je moguće rešiti ako se to hoće.

Ali, ako se javna preduzeća privatizuju, političari gube mogućnost uticaja na njih, pa time i jednu važnu polugu za upravljanje privrednim prilikama i finansiranje svojih stranaka, a dobijaju više problema, kao što su otpuštanja, budžetski prihodi, nalaženje partnera, itd.

Sva javna preduzeća treba privatizovati, ne samo Telekom i EPS. To znači i Srbijašume ili Srbijavode, jer će se tim resursima bolje upravljati, a firme koje ih budu imale pružaće bolje usluge. Nestaće i njihova politizacija, korupcija, itd. Dakle, koristi je mnogo i sve ih zato treba privatizovati, jer je država loš i vlasnik i menadžer.

 

 

Danijel Cvjetićanin - ekonomista i profesor

Budžet vrišti za obilnijim prilivima

Imajući u vidu poplave u Srbiji i neophodnost otklanjanja njihovih katastrofalnih posledica, ne verujem da će pitanje javnih preduzeća biti prvo na dnevnom redu Vlade. Ipak sam siguran da je ovo pitanje među prvima na dnevnom redu evroatlantskih institucija, kao na primer Svetske banke i MMF-a. Svoje nade u uspešnost nove Vlade u Srbiji ove institucija oslanjaju baš na njen odnos prema javnim preduzećima, odnosno na "izazov" da javna preduzeća, u kratkom roku, prodaju inostranim korporacijama – privatnim i državnim.

Niko ne bi voleo da se u vrhovima evroatlantskih korporacija neko zapita "Zašto smo ih doveli?" ako se Vlada ne pokaže dovoljno kooperativna u prodaji javnih preduzeća po odgovarajućim fer cenama. Ne treba zaboraviti ni "unutrašnji pritisak", odnosno ogromne deficite u domaćem državnom budžetu, koji prosto vrište za obilnijim novčanim prilivima iz inostranstva. Ali, ako je to jedini ili glavni razlog za prodaju javnih preduzeća onda se bojim da je naš problem daleko veći nego što nam se čini u prvi mah.

Osnovni problem je u tome što se Vlada ne oseća sposobnom da organizuje upravljanje velikim javnim preduzećima. Premijer je u svom ekspozeu ovaj problem otvoreno istakao u prvi plan. To je poštena, mada priznaćete, iznenađujuća izjava. U predizbornoj kampanji, partija koja se borila za vlast nije ni reč rekla o toj vrsti svog hendikepa. Ostaje naravno logično pitanje da li se, u takvoj situaciji, Vlada oseća sposob¬nom da racionalno alocira, odnosno potroši, sredstva koja će dobiti od prodaje? Ima u javnosti razloga za strah da jedna invalidnost može da podrazumeva i ovu drugu.

Ako je, po preporuci premijera, neophodno što pre spasavati javna preduzeća od nesuvisle uprave izabrane vlasti, nema sumnje da je hitna prodaja najbolje rešenje, pošto će, u protivnom, ta preduzeća biti ekonomski dotučena u veoma kratkom roku! Ali kako ostvarene prihode spasti od iste te vlasti? Da ne pominjem i spasavanje daleko većih, ostalih prihoda koji se slivaju u budžet.

 

 

Nebojša Savić - predsednik Saveta guvernera NBS i profesor na FEFA

Uvesti profesionalni menadžment

Problem funkcionisanja javnih preduzeća u Srbiji jedan je od najsloženijih, ali i najurgentnijih problema sa kojima se suočava domaća privreda. Kako je njihovo učešće po brojnim kriterijumima (od broja zaposlenih, preko prihoda koje ostvaruju do troškova) dominanto u privredi Srbije, efikasnost poslovanja i profitabilnost javnih preduzeća opredeljuju i ukupne rezultate srpske privrede. Podsećanja radi, izuzetno mali broj ostvaruje profit, posmtrajući više od 800 javnih preduzeća samo njih desetak posluje pozitivno.

Imajući sve ovo u vidu, verujem da će Vlada Srbije, koja je prepoznala ovaj problem i najavila njegovo rešavanje, pokazati odlučnost u sprovođenju dubokih reformi javnih preduzeća u Srbiji, kako bi ih transformisala iz dugogodišnjih gubitaša u preduzeća koja, pored toga što obavljaju važnu društvenu funkciju, istovremeno posluju bez gubitaka.

Globalno posmatrano, reforma javnih preduzeća treba da se odvija u dva pravca. Prvi pravac je vezan za to da se ona postave na zdrave poslovne osnove, da posluju po principima po kojima posluju private firme. To znači da se u njima uvede profesionalni menadžment i korporativna struktura, a to je istovremeno kraj tretiranja javnih preduzeća kao političkog plena.

Dakle, moraju imati kompetentne direktore i upravu koji znaju da vode posao i koji garantuju da neće imati gubitke. Javna preduzeća kojima su povereni državni i društveni resursi na raspolaganje moraju pokazivati troškovnu efikasnost i ne smeju imati gubitke.

Druga važna stvar je da se postepeno moraju otklanjati cenovni dispariteti koji su još uvek prisutni i koji jednim delom predstavljaju prepreku uspešnom poslovanju javnih preduzeća. Prema tome, bez obzira na činjenicu što su to javna preduzeća ona moraju poslovati pozitivno.

Drugo pitanje je koja od tih javnih preduzeća ima smisla ili treba privatizovati i u kojoj meri. Sva javna preduzeća koja su izložena žestokoj konkurenciji na tržištu, koja imaju jaku međunarodnu ili domaću konkurenciju, treba privatizovati delimično ili u celosti. Na primer, naš Telekom je izložen izuzetno jakoj međunarodnoj konkurenciji, ima dve globalne svetske kompanije za konkurente, i ostajanje u sadašnjem statusu, kada se deo profita koji bi trebao da bude usmeren u razvoj usmerava u druge namene, dovodi ovu firmu u stanje tehničko-tehnološke zaostalosti i nemogućnosti da prati konkurente. Sada i deo Elektroprivrede Srbije dobija konkurenciju u delu isporuke struje.