Gubitaška sponzorstva na račun svih nas

Nova ekonomija Br.10 - 1.05.2014.

Jat Airways je u periodu od 2010. do kraja 2013. potrošio oko 1,3 miliona evra, po sadašnjem kursu, za sponzorstva sportskih klubova i organizacija. Elektroprivreda Srbije (EPS) 2010. godine je sponzorisala Fudbalski klub Partizan sa 800.000 evra za učešće u Ligi šampiona. Pomaganje neprofitnim sportovima koji treba da opstanu je jedno, a pokrivanje dugova i enormnih primanja igrača i trenera u profitnim sportovima nešto sasvim drugo.

Humoristički portal Njuz.net objavio je vest u svom stilu: "Socijalno ugroženi građani širom Srbije, dirnuti ispovešću Nebojše Čovića i Duška Vujoševića u Utisku nedelje, odlučili su da doniraju svoja socijalna primanja Crvenoj zvezdi i Partizanu, ne bi li bar delimično nadomestili nedostatak novca u tim klubovima."

Šalu na stranu, nakon prepucavanja čelnika dva najveća kluba o tome ko je dobio više novca od države, čuli smo i da Telekom ima ugovor o sponzorstvu Crvene zvezde težak 2,9 miliona evra i da je Partizan sponzorisalo Dunav osiguranje koje ne iskazuje gubitak, ali prema tvrdnjama poznavalaca nalazi se na staklenim nogama. Takođe smo čuli da političar može da "naruči" sponzorstvo sportskog kluba od nekog javnog ili državnog preduzeća.

Preduzeća koja su svoj kapital erodirala konstantnim gubicima, a sada prete da potope i javne finansije, netransparentno daju novac koji nisu zaradila sportskim klubovima koji ga netransparentno troše. Na kraju, imamo i sportske klubove u dubiozi i javna preduzeća u dugovima i državu sa ogromnom rupom u budžetu i kritičnim javnim dugom.

Računica koju je objavio sadašnji predsednik Vlade Aleksanadar Vučić pokazuje da je Crvena zvezda dobila 249 miliona dinara na period od pet godina, što je oko 400.000 evra godišnje. Košarkaški klub Partizan je na ime donacija i sponzorstava dobio 1,4 miliona evra od Dunav osiguranja, a od Komercijalne banke 1,7 milliona evra.Od kompanija koje posluju u uslovima tržišne konkurencije kao veliki sponzori ističu se Telekom i NIS, ali je za građane Srbije posebno važno pitanje koliko su javna preduzeća, pogotovo ona koja prave gubitke, izdvajala novca za sponzorisanje sportskih klubova.

Istraživanje "Nove ekonomije" pokazuje da je Elektroprivreda Srbije (EPS) 2010. godine sponzorisala Fudbalski klub Partizan sa 800.000 evra za učešće u međunarodnim utakmicama u organizaciji UEFA, odnosno Ligi šampiona u kojoj je Partizan te godine odigrao cele četiri utakmice. Dakle, EPS je ova reklama (sasvim nepotrebna jer je bio monopolista na tržištu) koštala 200.000 evra po meču. Na ime ukupnih sponzorstava sportskih klubova i organizacija, Jat Airways je u periodu od 2010. do kraja 2013. utrošio oko 1.300.000 evra. I to pre svega, kako kažu u Air Serbia, za organizovanje prevoza ekipa i pojedinaca do destinacije na kojoj se takmiče. Neki od klubova i saveza koje je Jat sponzorisao bili su: Olimpijski komitet, Vaterpolo savez Srbije, Crvena zvezda, Partizan, Beogradski maraton i Sportsko društvo JAT. Dovoljno je reći da je pre strateškog partnetrstva sa Etihadom i formiranja novog preduzeća Air Serbia, poslednjih godina Jat poslovao sa minusom od 30 miliona evra.

Od "prvoligaškog gubitaša" JP Srbijagas nismo dobili podatke koliko su potrošili na sponzorstva, ali se u Informatoru o radu tog preduzeća, koje je 2013. godinu završilo sa rekordnih 40 milijardi dinara gubitka, kako je prvi čovek Srbijagasa Dušan Bajatović nedavno rekao novinarima, nalaze podaci da je za sponzorisanje, donacije, humanitarne aktivnosti, reklamiranje, otišlo oko 2,3 miliona evra u 2012. godini. Srbijagas je jedan od glavnih sponzora rukometnog kluba Vojvodina Železničar. Bajatović se jednom, prilikom uručivanja sportske opreme predstavnicima Rukometnog kluba Vojvodina, ženskog košarkaškog kluba Proleter i fudbalskog kluba Borac, pozvao na društvenu odgovornost, rekavši da njegova kompanija ima obavezu da pomaže rad sportskih klubova.

JP Pošta Srbije, koja inače posluje pozitivno, u poslednjih pet godina je za troškove sponzorstva, osim za klubove, izdvojila nešto preko milion evra, uključujući davanja uglavnom za saveze, turnire, trke, komitete i unije.

Donacije iz budžeta

Za razliku od kompanija koje posluju u uslovima konkurencije, javna preduzeća imaju monopol u svojim oblastima, pa njihova sponzorstva ne mogu biti racionalna. I otkud potreba da se reklamira i sponzoriše profesionalni sport i kakvi su finansijski efekti tog ulaganja? Javnim preduzećima sponzorstva nisu neophodna da bi povećala prodaju i tržišno učešće jer uglavnom rade u monopolskim delatnostima, ukazuje Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Prema njegovoj oceni, generalno, bilo bi dobro da donacije sportskim klubovima idu iz budžeta države ili iz budžeta lokalnih samouprava, a ne iz prihoda javnih i komunalnih preduzeća, jer su budžetske procedure transparentnije. Korisnici državnih subvencija trebalo bi da budu neprofitni sportovi (atletika, šah, vaterpolo, streljaštvo) i reprezentacija, dok bi se komercijalni sportovi (fudbal, košarka) finansirali sopstvenim prihodima (članarinom, ulaznicama, prodajom TV prava, komercijalnim sponzorstvima).

Potpuno je ekonomski neopravdano da javna preduzeća koja posluju sa gubitkom finansiraju bilo šta drugo osim sopstvene delatnosti, ocenjuje i Jovan Šurbatović, profesor Visoke sportske i zdravstvene škole i Fakulteta za fizičku kulturu i menadžment u sportu u Beogradu i generalni sekretar Fudbalskog saveza Beograda.

"Neće, na primer, EPS prodati više struje zato što će se pojaviti na dresu nekog kluba. Ekonomski interes svakako ne postoji i nije prirodno da se JP na takav način reklamiraju. Pošto je privreda gotovo bankrotirala, jasno je da nema novca iz zdravih izvora. Čak i kad bi novca bilo, pitanje je koji je interes neke uspešne kompanije da finansira domaći sport. Kako u ovoj zemlji sve zavisi od politike, tako od volje političkih elita koje kontrolišu državne izvore isključivo zavisi kome će se i koliko pomoći", kaže Šurbatović.

Na pitanje ko u javnim preduzećima i po kojim kriterijumima određuje koji će klub sponzorisati, u Air Serbia odgovaraju da su u Jatu od 2010. do 2013. promenjena čak tri generalna direktora, kao i kompletan menadžment koji donosi finalne odluke za sklapanje svih ugovora. U toj kompaniji kažu da novi menadžment Air Serbia u narednom periodu, zbog poslovnih planova, neće moći da izlazi u susret brojnim zahtevima za zaključivanje sponzorskih ugovora, dakle neće sponzorisati sportske klubove u ovoj godini.

Društveno (ne)odgovorno

U EPS-u, takođe, ističu da od dolaska novog poslovodstva u septembru 2012. godine, nisu donirali niti sponzorisali sportske klubove. Sredstva u vidu donacija i sponzorstava upućena su samo nacionalnim reprezentacijama i odbojkaškom, rukometnom, vaterpolo, atletskom, streljačkom i košarkaškom savezu, kao i Olimpijskom i Paraolimpijskom komitetu Srbije. Poštujući principe društvene odgovornosti, JP EPS u oblasti sporta izdvaja sredstva za nacionalne sportske saveze i Olimpijski komitet, međunarodna sportska takmičenja koja se održavaju u Srbiji, kao i sportske aktivnosti dece školskog uzrasta.

Nije sporno da je finansiranje sportskih aktivnosti unutar JP kao velikih sistema ili pomoć pri odvijanju sporskih aktivnosti (društvena odgovornost) moguće, što je naravno potpuno drugačije od finansiranja profesionalnog sporta. A ima li mesta za društvenu odgovornost ako preduzeća posluju sa gubitkom, ili pak ako iskazuju dobit, ali ipak nedovoljno da bi se deo prelio u državni budžet?

U slučaju većine javnih preduzeća, sponzorstva sportskim klubovima, humanitarnim, kulturnim i umetničkim manifestacijama, mogu da se tretiraju kao jedan od oblika društvene odgovornosti, kaže Arsić. Naravno i u ovom slučaju postoje izuzeci, jer neka preduzeća u vlasništvu države, kao što su Telekom ili Komercijalna banka, posluju u uslovima konkurencije, pa njihove donacije sportskim klubovima mogu, do određene granice, da imaju komercijalne motive, napominje on. "Ali, javna preduzeća koja posluju sa gubitkom, i koja ne posluju na konkurentnim tržištima, ne bi trebalo da odobravaju donacije sportskim klubovima. U slučaju ovih preduzeća, donacije sportskim klubovima ne bi mogle da se opravdaju društvenom odgovornošću, jer ta preduzeća nisu ostvarila svoj primarni društveni cilj, a to je profitabilno poslovanje", kaže Arsić.

U JP Pošta Srbije ističu da je u oktobru 2012. odlučeno da se prekine politika sponzorisanja sportskih klubova, poštujući mere štednje koje je naložilaVlada. U programu poslovanja tog preduzeća za ovu godinu, na koji je Vlada dala saglasnost, predviđeno je ukupno 18 miliona dinara za sponzorstva. Od toga nijedan dinar nije namenjen sportskim klubovima. Kriterijumi kojima se odobrava davanje novca u JP Pošta Srbije uređeni su Pravilnikom o donacijama i sponzorstvima u kome piše da se ta merila odnose "na stvaranje pozitivne slike o preduzeću u javnosti i doprinos misiji preduzeća, a na koji način se promovišu preduzeće i njegovi interesi".

Kako sprečiti rasipanje?

U nadzornim odborima javnih preduzeća i u upravama sportskih klubova nalaze se ljudi koji su došli preko političkih stranaka. U Srbiji su, prema oceni Milojka Arsića, vaninstitucionalni kanali često snažniji od institucionalnih, mada su i često isprepletani.

"Institucionalni kanali uticaja države na javna preduzeće idu preko ministarstava, nadzornih odbora, direktora, dok vaninstitucionalni idu preko političkih stranaka. Ova dva kanala se u Srbiji prepliću, jer se u upravama javnih preduzeća i upravama sportskih klubova nalaze ljudi koji su postavljeni stranačkim kanalima", kaže Arsić.

Kod preduzeća koja su u statusu akcionarskog društva, gde je država samo jedan od akcionara, situacija je sasvim drugačija. Ta preduzeća posluju pozitivno i u uslovima konkurencije, a domaći sport je i opstao u poslednjih deceniju i po isključivo zahvaljujući tim preduzećima, ali ni to neće moći dugo tako da funkcioniše, jer je situacija u privredi sve teža, ukazuje Šurbatović.

U kompaniji Telekom Srbija kažu da detalji ovih ugovora predstavljaju poslovnu tajnu i kao takvi ne smeju se iznositi u javnost bez saglasnosti svih ugovornih strana. Ali, dodaju da Vlada kao većinski akcionar te kompanije ima uvid u poslovanje i svi podaci u vezi sa sponzorstvima, koji su predočeni javnosti od strane predstavnika Vlade, tačni su.

Međutim, bilo bi mnogo racionalnije kada bi se novac dobijen na takav način iskoristio za ulaganje u razvoj mlađih kategorija i stručnog rada, kako bi se uslovi za razvoj sporta podigli na viši nivo, smatra Šurbatović. Nažalost, državni novac se najčešće koristi za pokrivanje dugova, vraćanje kredita i plaćanje kamata ili drugih obaveza kako bi klubovi mogli da se takmiče u evropskim kupovima, napominje on. "Onda se zovu političari koji pomažu tako što ad hok reaguju, kako bi sprečili pogubne posledice po sport, za koje su drugi odgovorni, i tako ulazimo u začarani krug. Ovde se stvari samo odlažu, krpe se rupe, nema sistemskih rešenja", kaže Šurbatović.

Drugo, ekonomski je potpuno neprimereno, kako on dodaje, da igrači budu plaćeni na evropskom nivou, a istovremeno klubovi grcaju u dugovima nesposobni da ostvare iole značajnije prihode od prodaje ulaznica, TV i komercijanih prava. "Ovde je reč o parazitiranju na tuđ račun (na račun svih nas), a mi ćemo, na kraju, izgubiti interes za sport i potpuno se okrenuti međunarodnim sportskim dešavanjima. Ovakav sistem je neodrživ i zahteva hitnu reakciju i države i svih sportskih struktura", kaže Šurbatović.

Rešenje ovog problema je, kako ukazuje Milojko Arsić, departizacija upravljanja javnim preduzećima, ali i departizacija sportskih klubova. Međutim, dinamika i dometi departizacije u Srbiji su neizvesni, pa je stoga dobro da se uredbom, zakonom, ili na neki drugi način javnim preduzećima - gubitašima zabrani odobravanje donacija sportskim klubovima, ali i da se ograniče donacije koje klubovima odobravaju profitabilna javna preduzeća, kaže Arsić. "Na sličan način bi, takođe, trebalo regulisati odobravanje donacija od strane javnih preduzeća za humanitarne, kulturne, umetničke i druge manifestacije, programe i projekte", kaže on. Utoliko pre što je domaća privreda na izdisaju, a rupa u budžetu sve veća, dok profesionalni sportski klubovi uz pomoć političara dobijaju ogroman novac i pritom plaćaju svoje igrače ili trenere po nekoliko stotina hiljada evra godišnje.