Državna metla, pa pod tepih
KAKO ĆE DRŽAVA DA KUPUJE OBVEZNICE JAVNIH I PRIVATNIH PREDUZEĆA
Korporativne obveznice odavno postoje na razvijenim tržištima, ali bojim se da bi se u našem slučaju mogle iskoristiti da se pokriju gubici i loši potezi uprave. Recimo, država može kupiti obveznice Telekoma koji je investirao u Kopernikus i kao posledicu ostavio akcionare bez dividendi i to bez pitanja malih akcionara. Sada se može iskoristiti kriza, pa da se finansiraju sredstvima poreskih obveznika
Zdravstvena, a zatim ekonomska kriza koja je pogodila svet, pa i Srbiju, obnovila je diskusiju o ulozi države u ekonomiji: da li su bolje reagovale jake države ili tržište, koga će pogoditi jača ekonomska kriza, ko će bolje odgovoriti. Tu je nezaobilazno i pitanje kakva je uloga javnih i državnih preduzeća, da li ih treba privatizovati, ili je možda bolje ako ostanu u državnom vlasništvu.
Predstavljajući ekonomske mere pomoći privredi, ministar finansija Siniša Mali je 15. aprila najavio da će država pomoći pojedinim preduzećima u njenom vlasništvu, pre svega Er Srbiji i Elektroprivredi Srbije, kako bi ove kompanije mogle da nastave rast i šire svoje poslovanje u regionu nakon završetka pandemije kovida-19. Mali je tom prilikom rekao da je „aktuelna kriza pokazala značaj državnih preduzeća, pre svih Er Srbije i EPS-a, za koje su mnogi govorili da treba da budu ugašena ili prodata“.
Ovo je ideja koja je plasirana zajedno sa merom olakšavanja izdavanja korporativnih obveznica od strane privatnih i državnih kompanija, koje bi između ostalog otkupljivala i država. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, predstavljajući na TV Prva ekonomske mere još pre nego što su zvanično i donete, izjavio kako je to način da se zaobiđu pravila o državnoj pomoći Evropske unije.
Ova ideja otvara mnoga pitanja, posebno imajući u vidu milionske subvencije države koje svake godine idu ka javnim i državnim preduzećima (oko 300 miliona evra godišnje), a do pre nekoliko godina te sume su bile daleko veće. Takođe i otvara pitanje da li će državne finansijske injekcije pokriti promašaje u poslovanju i izvlačenje novca iz javnih preduzeća i odložiti njihove reforme. Kada se kaže da će na ovaj način država podržati širenje velikih državnih kompanija, da li to znači da se obezbeđuju sredstva za akvizicije slične onoj Telekoma Srbije od 200 miliona evra za kupovinu kablovskog operatera Kopernikus, koji je bio u suvlasništvu čoveka bliskog vladajućoj stranci. Ili će možda mehanizam korporativnih obveznica naterati državu da promeni način upravljanja velikim državnim preduzećima i obezbediti transparentno poslovanje.
Božo Drašković, saradnik Instituta za ekonomske studije i profesor na Fakultetu za primenjenu ekologiju Futura, ističe da je pandemija pokazala koliko je intervencija države moćno oružje sa fiskalnom i monetarnom politikom.
„Druga važna poluga je vlasništvo države u određenim ekonomskim sektorima. Da smo imali 100 odsto privatizovan energetski sektor, da li bi te kompanije htele da odlože plaćanje računa građanima? Zašto bi neki investicioni fond zanimalo da odloži naplatu, naprotiv, gledajući sopstveni interes trudili bi se da naplata bude što bolja. Dali bi možda nekoliko miliona u humanitarne svrhe i to je to. S druge strane država može neposrednim polugama, pored fiskalne politike, da interveniše u kriznim situacijama. Zato očekujem posle ove krize na globalnom nivou, promenu odnosa prema javnom sektoru i odustajanje od mantre da je privatno vlasništvo najefikasnije. Ono jeste najefikasnije za privatnog vlasnika, ali je društveno neefikasno“, napominje Drašković.
Međutim, to ima i drugu stranu medalje. Naime, pitanje je kakva je država u čijim su rukama te moćne poluge.
„Da li institucije koje imaju poluge moći rade u interesu uskih partijskih i državnih elita? Oni su identični surovom kapitalisti, jer ekonomske koristi ne idu državi, već političkoj bratiji. I da ne bude zabune, ovo se odnosi na sve vlasti, ne samo sadašnje. Javni sektor i javna preduzeća stavljeni su u funkciju zadovoljenja partijskih interesa. Morate da imate odgovornu državu da biste imali socijalnu efikasnost. Kada se nađete u krizi, lakše ćete proći u oblastima gde je država vlasnik i gde se može amortizovati kriza da bude društveno i ekonomski podnošljivija. U dobrim vremenima ćete uvesti normalan način poslovanja, bez izvlačenja bogatstva od strane političkih elita. Tako na dugi rok dajete šansu da javna preduzeća budu dobar konkurent na tržištu“, smatra Drašković.
Elektroprivreda Srbije je objavila da građanima, ukoliko kasne sa plaćanjem računa tokom vanrednog stanja, neće obračunavati kamate, a penzionerima će produžiti rok za plaćanje uz popust od pet odsto. Beogradski Infostan će dati mogućnost starijima od 65 godina da plate račune za februar, mart i april bez kamate nakon vanrednog stanja, a slično će postupiti i Beogradske elektrane. Ovo važi za većinu komunalnih usluga u Srbiji. Ovo će uticati na likvidnost preduzeća, pa Drašković smatra da korporativne obveznice mogu biti način da javnim preduzećima koja imaju zastoj u naplati država pomogne, upumpavajući likvidnost.
S druge strane, ekonomista Saša Đogović iz Instituta za istraživanje tržišta strahuje da bi se na taj način pod plaštom krize mogle pokriti i sve neefikasnosti i slabi rezultati iz prethodnih perioda.
„Korporativne obveznice odavno postoje na razvijenim tržištima, ali bojim se da bi se u našem slučaju mogle iskoristiti da se pokriju gubici i loši potezi uprave. Recimo, država može kupiti obveznice Telekoma koji je investirao u Kopernikus i kao posledicu ostavio akcionare bez dividendi i to bez pitanja malih akcionara. Sada se može iskoristiti kriza, pa da se finansiraju sredstvima poreskih obveznika. Ili recimo, videli smo u kakvom stanju je Krušik ušao u krizu. Sada oni mogu da emituju obveznice koje će da kupi država i ulazimo u novi krug bacanja magle“, napominje Đogović.
On dodaje i da bi priliv državnog novca na ovaj način mogao odložiti reforme u javnim preduzećima koja bi mogla da nastave da služe za ispumpavanje sredstava za partikularne interese, dok su opšti interesi na začelju po važnosti.
„Mogli su da emituju akcije, da izađu na berzu i da tako promovišemo tržišnu ekonomiju. Ali tako se ispuštaju dizgine javnih preduzeća, preko kojih se utiče na zapošljavanje i na finansijske tokove u zemlji. Iz dosadašnjeg iskustva mogu reći da ne očekujem neke promene, već nastavak partokratskog upravljanja gde nema lične i društvene odgovornosti“, zaključuje Đogović.
Korporativne obveznice mogle bi, ipak, biti mehanizam da se javna preduzeća nateraju da uvedu korporativno upravljanje i transparentnost u poslovanju. Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ističe da bi pre svega to značilo oživljavanje tržišta hartija od vrednosti, koje mi i posle 20 godina od prelaska na tržišnu ekonomiju nemamo.
„Mi smo imali dosta problema sa pravilima EU o državnoj pomoći kada smo pomagali javnim i državnim preduzećima. Sada Evropa u krizi ne pravi problem oko pomoći, ali ovo je dugoročni način da se preko tržišnih mehanizama obezbedi finansiranje. Ali nema smisla da se emituju obveznice za tekuću likvidnost, već za investicione projekte. Recimo, EPS emituje obveznice za gradnju neke elektrane. Pitanje je koliko bi ljudi kupilo te obveznice, ali kada ih kupuje država, to je onda druga stvar. Samo je važno da ne ostane sve na tome da državna preduzeća emituju i da samo država kupuje. Bilo bi dobro da emituju obveznice i privatne kompanije, ali i da privatni investitori kupe obveznice državnih kompanija. Ovo je važno jer će investitori tražiti transparentno poslovanje, moraće da se objavljuju sve važne informacije. Niko neće dati svoj novac samo za obećanje da će dobiti neku kamatu“, napominje Savić.
Zato on smatra da bi na ovaj način državna preduzeća konačno mogla ući u reforme koje se toliko dugo odlažu.
„Ako se ništa ne promeni u ponašanju i poslovanju, ako se nastavi sa postavljanjem partijskih direktora, te obveznice niko neće kupovati. Ali mislim da je ideja da to zaživi, mada nisam optimista da će to ići baš brzo“, ocenjuje Savić.
S druge strane, on je skeptičan prema mogućnosti da država kupuje obveznice privatnih kompanija.
„Može država da ima dobru nameru, ali tu nameru sprovode ljudi. Neki državni činovnik će da odlučuje da li i koliko državnog novca će da uloži u dug privatne kompanije i bojim se da se u ovakvoj državi ne može isključiti mogućnost neke sprege. Videli smo kako su se davali krediti Fonda za razvoj, pa ne vidim zašto bi se ovde nešto drugačije ponašali“, zaključuje on.
