Javna preduzeća - blago ili noćna mora
BOGATI, A NEEFIKASNI
Javna preduzeća imaju 23 odsto ukupnog kapitala u privredi Srbije. Privatizacija ih je, uz retke izuzetke, do sada zaobišla, ako izuzmemo NIS, koncesiju za beogradski aerodrom i delimičnu privatizaciju Er Srbije.
U Srbiji trenutno funkcioniše 549 javnih preduzeća na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou. Država je vlasnik i nekoliko preduzeća organizovanih kao d. o. o. ili a. D. (formalno nisu javna preduzeća), kao što su Državna lutrija, DIPOS, Koridori Srbije, JAT Tehnika, Prosvetni pregled, tri akcionarska društva izdvojena iz Železnice i još nekoliko manjih preduzeća. U javnim preduzećima je zaposleno oko 115.000 radnika (130.000 uz Telekom i RTS), odnosno oko 10 odsto od ukupnog broja zaposlenih u privredi. Najviše ih ima na lokalnom nivou (lokalna komunalna preduzeća, pretežno vodovodi), ali to su uglavnom mikro (174) i mala preduzeća (260). Velika preduzeća zapošljavaju skoro 2/3 od ukupnog broja zaposlenih u javnim preduzećima.
Javna preduzeća raspolažu ogromnom imovinom. Po bilansima poslovna imovina iznosi 2.573 milijarde dinara (oko 22 milijarde evra), a vrednost nepokretnosti 1.938 milijardi dinara (oko 17 milijardi evra) i to ne računajući Telekom, Aerodrom i Er Srbiju. U pitanju je ogromno bogatstvo - danas bi gradnja hidrocentrale Đerdap koštala od 3 do 5 milijardi evra, a da ne govorimo o ostalim energetskim objektima u sastavu EPS-a ili o mreži beogradskog vodovoda i kanalizacije.
Međutim, iako raspolažu ogromnom imovinom i imaju monopolski položaj, javna preduzeća su 2019. godine poslovala (kumulativno) sa gubitkom od 574 miliona dinara. Ona ostvaruju samo 5,9 odsto od ukupnih prihoda srpske privrede, iako im poslovna imovina čini 16,3 posto od njene ukupne poslovne imovine. To pokazuje da se ogromna javna sredstva vrlo neefikasno i neracionalno koriste, odnosno da privatni sektor iskazuje neuporedivo bolje rezultate poslovanja.
Sunovrat, pa stabilizacija, pa novi sunovrat
Posle relativne konsolidacije, koja počinje 2001, usledio je veliki sunovrat 2008. godine, pa delimična stabilizacija od 2014. uz početak novog negativnog ciklusa 2018. godine. Kao dobra ilustracija propadanja javnih preduzeća mogu da posluže Telekom i Srbijagas.
Telekom od 2008. godine prestaje da investira u razvoj i time praktično prepušta jedinu tehnologiju budućnosti (multimedije) konkurenciji SBB, koji postaje de fakto monopolista sa oko 50 odsto tog tržišta. Preko niza malih firmi-pijavica počinje izvlačenje novca iz kompanije i poslovne performanse preduzeća počinju naglo da opadaju. Pokušaj privatizacije neslavno propada, a da bi se pre izbora 2012. godine podelile besplatne akcije građanima, Telekom uzima kredit od preko pola milijarde evra i otkupljuje od grčkog suvlasnika 20 procenata akcija po basnoslovnoj ceni od 420 miliona evra. Od tada do danas, sve vlade insistiraju na isplati dividendi, pa kompanija lagano propada.
Kao posledica desetogodišnje pogrešne poslovne politike, Telekom je bio prinuđen da u iznudici otkupi sve preostale operatere kablovske televizije i da ulaže u produkciju televizijskih serija (u žargonu - kontenta), uz enormno zaduživanje. Da je, recimo, umesto otkupa grčkog udela i isplate dividendi Telekom uložio sredstva u razvoj multimedija i širenje optike, danas se ne bi nalazio u situaciji da njegove korporativne obveznice mora da otkupljuje Narodna banka, već bi državi donosio ogroman profit. I, što ne reći, od njegove prodaje moglo bi se možda inkasirati i dve do tri milijarde evra (trenutno ne može da se dobije ni pola milijarde).
Srbijagas od 2011. godine uzima kredite za likvidnost u vrednosti od milijardu evra, uz garancije države i visoke kamate. Pošto nije bio u stanju da vraća te kredite, narednih godina su svi oni pali na teret budžeta. Novac nije uložen u razvoj, već je Srbijagas postajao suvlasnik čitavog niza firmi, i to ne samo potrošača gasa - neplatiša, već i političkih projekata kao što je, na primer, beogradska Informatika. Inače, zbog neprihvatanja da država izdaje garancije Srbijagasu smenjena je 2011. godine ministarka finansija Diana Dragutinović, a pitanje garancija je bio jedan od uzroka prekida aranžmana sa MMF-om.
U krajnje nezahvalnoj situaciji, posle početnog nesnalaženja, vlada počinje 2014. godine delimičnu konsolidaciju javnih preduzeća (tome je kumovao i MMF). Država je prestala da izdaje garancije za tekuću likvidnost javnim preduzećima (ostale su garancije za investicije) i došlo je do povećanja cena usluga određenih preduzeća. Javna preduzeća su prestala da tolerišu večite neplatiše kao što su Azotara (pet miliona evra mesečno na teret Srbijagasa), Petrohemija, Staklara u Paraćinu, Železara u Smederevu i RTB Bor. Neka od tih preduzeća su završila u stečaju, neka su privatizovana, a Petrohemija je počela da izmiruje obaveze.
Uvedena je zabrana zapošljavanja tako da se lagano smanjuje broj radnika. Javnim preduzećima je „prijalo“ i što je država de fakto fiksirala kurs dinara, pa nisu morala da snose gubitke po osnovu kursnih razlika za kredite u stranoj valuti. Poboljšanju položaja doprineo je i veliki pad kamatnih stopa za kredite. Javna preduzeća su imala veliku korist od povećanja finansijske discipline građana otkako je naplata komunalnih usluga prebačena sa sudova na izvršitelje, što je dovelo do ogromnog skoka naplate, koja je danas praktično 100 odsto (ranije je 85–90 odsto).
Posle kratke stabilizacije, ubrzo se nastavilo po starom, pa su javna preduzeća opet počela intenzivno da propadaju. Jedan od uzroka je odluka da sva javna preduzeća isplaćuju dividende u budžet umesto da ulažu u razvoj. Posebna ironija je da Telekom ove godine mora da isplati dividende u iznosu od 2,5 milijardi dinara, mada je morao da emituje korporativne obveznice usled nemogućnosti normalnog zaduživanja kod banaka (deo obveznica završio je kod NBS, jer nije bilo adekvatne komercijalne tražnje). EPS je takođe isplaćivao državi dividende, da bi prošle godine poslovao sa gubitkom, a ove spao na subvencije iz budžeta od 4,8 milijardi, prvi put u istoriji kompanije.
Međutim, nije samo povlačenje dobiti od strane vlade dovelo javna preduzeća u krizu. Nestručnost rukovodećeg kadra, kao i sve raširenija korupcija, počele su da dolaze na naplatu. To se može uočiti na primeru Jugoimporta-SDPR, čije je poslovanje doduše najmanje poznato zbog poverljive prirode trgovine oružjem. I SDPR je jesenas pored Telekoma morao da izda korporativne obveznice od 200 miliona evra (nije poznato da li je deo tih obveznica završio kod NBS), a 2012. godine na računu su imali 150 miliona evra gotovine, što govori o nivou propadanja te firme.
Nedostatak kvalitetne uprave
Država kao vlasnik nema efikasnu kontrolu nad javnim preduzećima. Pre sedam godina u okviru Ministarstva privrede formiran je sektor za javna preduzeća koji prati poslovanje 37 „republičkih“ firmi. To telo se nije pokazalo preterano delotvorno u kontroli javnih preduzeća, što nije ni čudo pošto ima samo desetak službenika. Javna preduzeća kontrolišu i resorna ministarstva, koja imaju presudan uticaj na kadrovsku politiku i vrše operativnu kontrolu.
Partijski uticaj na poslovodstva javnih preduzeća se do sada pokazao kao najveća kočnica za njihov efikasni rad. Mada se još od pre pet-šest godina u javnosti najavljuje „korporativizacija“ EPS-a (koja, po Zorani Mihajlović, treba da reši sve probleme u tom preduzeću), od toga do danas nije bilo ništa. Doduše, nije ni jasno šta bi se postiglo ako bi se EPS formalno korporatizovao – Telekom je organizovan kao akcionarsko društvo, ali vidimo da to nije uticalo na njegovo bolje poslovanje.
Posebna priča je nepoštovanje Zakona o javnim preduzećima kada je reč o izboru direktora. U velikom broju javnih preduzeća ne sprovode se konkursi za izbor direktora već preduzećima godinama upravljaju vršioci dužnosti, iako zakon eksplicitno ograničava da se u tom statusu može biti samo godinu dana, bez mogućnosti reizbora (EPS je najbolji primer – dva puta je raspisan konkurs a da nije okončan). Kada Vlada tako direktno krši zakone – nije ni čudo da javna preduzeća propadaju.
U određenim slučajevima preko javnih preduzeća se vodi socijalna politika, pošto vlast ne dozvoljava formiranje adekvatnih cena – odličan primer je EPS koji je prinuđen da isplaćuje skupe „zelene kilovate“ privatnim vlasnicima vetroparkova, a da od naknade koju naplaćuje potrošačima prikupi manje od 20 odsto potrebnih sredstava.
Direktne i indirektne subvencije
Tradicionalno najveći korisnici subvencija iz budžeta su JP PEU Resavica, Putevi Srbije i železnica. Resavica godinama dobija 4,8 milijardi dinara, za železnicu se izdvaja oko 15 milijardi dinara a Putevi Srbije dobijaju 14 milijardi dinara.
Država već deceniju i po planira restrukturiranje Resavice, ali praktično ništa nije urađeno, i to će se nastaviti sve dok se za te rudare ne nađe alternativno zaposlenje. Železnica je navodno „uspešno“ restrukturirana pod nadzorom Svetske banke – međutim, tu je samo napravljena dodatna zavrzlama sa izdvajanjem tri preduzeća iz matice. Jedini ozbiljniji pomak bio je u pogledu smanjivanja broja zaposlenih – za proteklih 20 godina broj radnika je prepolovljen: sa 40.000 sveden je na 20.000. Poslednjih nekoliko godina ta redukcija je išla uz gašenje velikog broja pruga, i pitanje je da li će na kraju od toga dugoročno biti više štete nego koristi. Pored toga, nije došlo do poboljšanja usluge niti konkurencije; subvencije za železnicu ostaju iste godinama (i pored znatnog smanjenja broja zaposlenih), a podela na tri preduzeća je izvedena amaterski, pa su nastali brojni sporovi. Pri tome je sa tri nova pravna lica znatno povećan birokratski aparat.
Nije sporno da je železnici potrebna subvencija – u celoj Evropi se železnički saobraćaj dotira iz budžeta; međutim, problem je u tome što u Srbiji nema opipljivog pomaka iako se za naše prilike izdvajaju značajna sredstva.
Putevi Srbije upravljaju imovinom od oko šest milijardi evra, i taj iznos se značajno uvećava kako se završavaju novi auto-putevi. Prihodi od putarine (koja je među najnižim u Evropi) ne omogućavaju pokrivanje troškova, a nisu obezbeđeni adekvatni izvori sredstava za održavanje magistralne putne mreže, tako da je neophodno davanje subvencija. To preduzeće je posebno bilo na udaru kritike državnog revizora zbog nepoštovanja propisa o javnim nabavkama, pošto se poslovi održavanja poveravaju mimo tendera. Pored toga, pošto se izgradnja puteva ugovara preko međudržavnih aranžmana, mimo konkursne procedure, prostor za korupciju je enorman.
Pored direktnih subvencija iz budžeta, država indirektno subvencioniše pomenuta javna preduzeća tako što otplaćuje njihove kredite. Tako je u budžetu predviđeno 2,5 milijardi dinara za kamate po garantovanim kreditima, a 17 milijardi za otplatu glavnice, dakle dodatnih 19,5 milijardi dinara.
U sve ovo nije uključeno izdvajanje za Er Srbiju od nekoliko stotina miliona evra tokom ove i naredne godine. Za sada država „krije“ podatke o davanjima i najavljuje plan restrukturiranja koji treba da odobri i Evropska komisija zbog pravila o državnoj pomoći.
Umesto blaga – blato
Javna preduzeća upravljaju ogromnim resursima i povrh toga imaju (najvećim delom) monopol na tržištu. Međutim, poslovni rezultati, odnosno neto gubitak sektora, pokazuju razmere nesposobnosti i korumpiranosti upravljačkih struktura. Ključna javna preduzeća, koja su svuda u svetu ekstraprofitabilna, dovedena su u ponižavajuću situaciju – EPS dobija subvencije, a Telekom i SDPR izdaju obveznice koje završavaju kod Narodne banke...
Umesto da bude motor privrednog razvoja sa velikim investicijama, javni sektor (izuzev izgradnje puteva) „kašljuca“ i jedva uspeva da obezbedi normalno funkcionisanje. Za velike investicije koje bi značajno unapredile poslovanje i doprinele kvalitetnijem pružanju usluga stanovništvu nedostaje novac. Ta sredstva ne mogu da se obezbede iz redovnog poslovanja pošto većina javnih preduzeća iskazuju gubitke (a i kada iskažu dobit država uzima dividende u budžet umesto da se investira u razvoj). Zato su preduzećima ograničene mogućnosti zaduživanja, pa se to pokriva garancijama države. Naravno, pitanje je i do kada će država moći da izdaje garancije za nove kredite usled naglog skoka javnog duga ove godine.
Iako se u Srbiji već godinama širi fama da je u privatizaciji za male pare rasprodato sve što je vredelo, istina je ipak znatno drugačija. Ključna imovina je ostala u državnim rukama, ali se njome izuzetno loše raspolaže. To ne znači da treba privatizovati javni sektor – po pravilu, privatni monopol je gori od državnog. Naravno, možemo da kažemo da sa NIS-om Srbija nije loše prošla i da za sada koncesija za aerodrom deluje dobro (pošto je privatni partner krenuo u velike investicije u trenutku ogromne krize avio-saobraćaja). Ipak, iskustvo iz komšiluka nalaže oprez – Hrvatska je nezadovoljna kako je prošla sa zagrebačkim aerodromom „Tuđman“, a ni mađarska iskustva oko auto-puteva nisu nimalo bolja.
Za budućnost privrede i opšti boljitak društva neophodan je značajan preokret u javnom sektoru koji mora postati generator razvoja. Bez toga, neće proći mnogo vremena i doći ćemo u situaciju da budemo prinuđeni na privatizaciju državnih preduzeća pod uslovima koji neće biti povoljni.
